Kako da se otpocne sa pisanjem jednog teskog i 

komplikovanog zivota?

Nekako mi se cini da ce ici,sve dok mislim o tome. Kada dodje trenutak da se nesto i uradi,e,tu nastaju problemi... Vec smo tako dosli do same srzi ovog pisanja. Koga bude interesovalo ovo malo cudo od rijaliti iskaza,mozda ce uspeti da dokuci zajedno sa mnom,pa gde ja to gresim?

I zasto?! 

 Sve je pocelo kao sto obicne stvari i pocinju,zapravo bez nekog pocetka,a onda,strmoglavo dole,dole,do samog dna. Pa meni se cini i nize od toga,ne znam koja je to kategorija. Ostatak moga zivota provescu verovatno misleci i zaleci za stvarima koje sam upropastio a tako sam ih voleo. Mnogo kasnije covek shvati da je u ozbiljne probleme doveo sam sebe nego sto bi trebalo. Ne znam kako biti mudriji ili iskusniji ili manje lud? 

Danas sam dosta mislio koliko sam sazaljevao sebe na ulici,kod prijatelja,ako jos imam takvih,kod poznanika,kod roditelja ,ma gde god bih se zatekao. Glavni uzrok tome ne znam,valjda se covek uvuce u sebe i pocne da kuka kako je sve nepravda kako ga drugi prave na majmuna ,sto jeste istina,ali kako se pocinje sa tim preterivanjem i kako ga zaustaviti,e to je pitanje koje me sada muci jos vise,posto znam da je sa tim gotovo a kako sam dosao u totalno drugo stanje svesti ne znam.

Imam trideset i pet godina,i cerku od osam koja je uglavnom kod mene,razveden sam,mada nezvanicno,nemam posao i trazim neki sto opet malo teze ide. Imao sam devojku do pre par dana a onda sam prestao da joj se javljam. Ne znam kako bih joj izasao na oci... Ali o tome cu malo kasnije,to je jedna ozbiljna tema kojoj se mora posvetiti ozbiljna paznja. Zivim sa roditeljima u njihovom stanu i imam srece sto oboje primaju penzije inace... Takodje imam oko hiljadu evra duga,koji me pritiska iz dana u dan. Mozda ce neko reci tako puno ljudi zivi ali Vas uveravam da nije tako. Videcete iz mog primera da su stvari totalno drugacije. Krenimo od pocetka...

 Imao sam u svom zivotu dosta neuspeha ali sam imao i puno lepih i sretnih dana. Stigla je cerkica,zena i ja smo ziveli kod mojih u velikom stanu. Ona je radila ja sam imao tu i tamo neke poslove dok jednog dana nisam dosao na ideju da otvorim svoju radnju. Nije bitna delatnos za moju pricu tako da je necu ni spominjati. Onda su usledili dani razmisljanja sta i kako,da li ili ne i sve se nekako naravno vrtelo oko novca,nismo ga imali nikada dovoljno. U nekom trenutku zena mi je spomenula nekog njenog potencijalnog rodjaka koji se nesto zabavljao sa njenom sestrom od ne znam cega,koji se bavi istim poslom kao i ja i vec ima radnju samo ne u Bg-u pa da vidimo sa njim jer on bi otvarao radnju ovde. Upoznali smo se i delovao je ok,objasnjavao mi je kako on to radi i kako je ok da ja nadjem lokal i da radimo zajedno jer on vec ima firmu pa da je tako lakse zbog papira nego ja da otvaram... Sve u svemu tako se i dogodilo. Nasli smo lokal njemu se dopao,onda sam ja poceo da ga sredjujem,on je insistirao na brendiranju radnje jer mu je ta druga radnja bila kao super sredjena pa hoce i ova tako da izgleda... Pozvao je neke ljude koji su to sredili,a ja sam za to vreme pravio plakate,da ljudi znaju da smo tu i tu. U pocetku je sve islo ok,mislim na prvih deset dana,uveo me je u sve tajne vodjenja knjiga,trebovanja,kojekakvih zackoljica vezano za papire. Ne znam kada sam shvatio da on zapravo ne zna mnogo o poslu kojim se vec dosta dugo i uspesno bavi. Zbog njegovih obaveza ja sam po ceo dan bio u radnji. stalno sam ga zvao,verovatno sam mu dosadjivao ali hteo sam da sve bude ok. Dosao je dan za plate i ja sam stigao kuci sa 18 000 Rsd. Nikako nisam mogao da se zalim jer to je pocetak pa on je imao troskove pa taman posla da rodjak hoce da me zavrne... I tako. Posla je bilo sve vise i vise,lepo smo radili,ali kad god dodje taj dan,ja svaki put sa istom cifrom dodjem kuci. Puno toga smo naplacivali na ruke,znaci cist kes,ali ja nikada nisam nista od toga video. Do jednog dana... Poceli smo da prodajemo usluge neke firme i naplata se vrsila kod nas u radnji. Dosta dugo smo imali saradnju sa njima i narod je navikao da uplacuje kod nas u radnji. Nekim danima smo ludeli od toga,ja cesce jer sam cesto samovao po ceo dan tu,jer od njih nisam mogao da radim svoj posao. Stvari kod kuce su pocele da se menjaju,nezadovoljstvo je pocelo da me osvaja sa svih strana. Uvek bih se vracao sa posla umoran,ili besan... Niko me nije terao... Posto je to nekakva specificna bransa imao sam dosta kontakata sa policijom i nekim privatnim detektivskim agencijama. Posredovao sam u dosta nekih slucajeva koji su reseni na (ne)zadovoljstvo klijenata. Neke preljube su bile u pitanju. Posto sam dobavljao informacije preko mupa i sluzbe za pracenje i prismotru hteo ili ne i sam sam bio u tom sistemu. Naime,mobilni telefon mi je bio u njihovom sistemu kako bih pravovremeno dobijao podatke ko to kome salje poruke i ko se sa kim dopisuje na fejsu... Tada je to bio unosan posao i puno ljudi mi se obracalo zbog toga. Kako sam i sam bio deo te mreze automatski i moja nesretna zena je bila ukljucena u citav lanac mada nije ni znala. Ona i ja smo bili kod istog mobilnog operatera vezani nekakvim ugovorom. A onda jednog dana,hladan tus! Svrati mi poznanik u radnju i kaze kako ima neke vesti za mene ali nije siguran kako da mi kaze niti da li je to dobro. Rekao mi je. Malo mi se pomracilo,ali sam ok. Imao sam osecaj kao da sam od negde dosao tog trenutka. Jako cudan ali ne i lep osecaj. Ispratih ga otvorih nalog i sve je bilo jasno kao dan. Ona se vidja sa nekim. Otreznjenje je teze od pijanstva i kako su stvari stajale tih dana,bilo je jako lose. Nisam znao sta osecam,niti sta da uradim. Nikada nisam bio nasilan i nisam imao nameru da to postanem. Uzeo sam to k'znanju i vratio se poslu. Ovoga puta sa teskim,teskim mislima. Pred kraj radnog vremena opet otvorim ono i citam te poruke,srce mi se cepa ali moram dobro da procitam,a ima toga... Pa sve mislim ,Boze,da li je moguce da ona ima drugog?! Nikako da shvatim posledice svega toga. Ponekad mi je bilo i interesantno,kada se naravno zavirivalo u tudje zivote,i nije imalo nikakvog znacaja,jer ja te ljude nisam znao,a i oni su izrazavali sumnju. Ali ovo je bilo nesto drugo. Na kraj pameti mi nije bilo da ona to moze ili zeli ili ko zna zasto to ljudi i rade uopste! Bilo kako bilo odstampao sam prepisku i poneo kuci. Kada sam stigao ispred zgrade,ostavih je u kolima. Narednih nekoliko dana sam pokusavao da izanaliziram njeno ponasanje,ali nisam nista mogao da primetim. To me je jos vise uzdrmalo,a vec mi je bilo mnogo tesko. Pozalio sam se sestri koja je starija od mene,mada nije udata bila u to doba,malo smo pricali pokazao sam joj neke poruke,pa mislim da ni ona sama nije znala sta da mi kaze na to. Malo me je tesila,malo je bila uplasena,ali mi je rekla nesto o cemu ja nisam hteo da mislim. Morao sam da znam da taj razgovor necu moci da izbegnem. Kao i mnoge druge stvari u zivotu...

Posle dva dana vracao sam suprugu sa posla. Vise nije bilo moguce da drzim to u sebi. Kada sam parkirao auto ispred zgrade zapalih pljugu i rekoh " Hocu nesto da te pitam". Malo se zacudila ali nije se nesto uzbudila previse,toliko je znam. Pa pitaj,sta je bilo? Pa dobro rekoh,od kada se vidjas sa tim likom?

Malo se trznula,promenila oblik lica i nemo me gledala par sekundi. Ja sada znam ali tada nisam znao da sam pokrenuo lavinu koja mi je polako ali sigurno zbrisala ceo zivot. Ona mi je rekla kako ja nemam prava da joj preturam po telefonu i svakakve neke gluposti,ali to vise nije bilo vazno. Odlucili smo da razmislimo o tome par dana. Stalno mi je pricala da ona nema nista sa njim ali meni vise nije bilo bitno,praznina u meni je rasla kao na steroidima. Ja sam razgovarao o tome i sa mojima,majka je bila u soku,pa mi je rekla da to nema sanse da je istina,cale isto tako. Pokazao sam im papir malo su pogledali i onda tajac. To je normalna reakcija,teske su to stvari koje guramo kroz zivot. Poslednja stvar koja me je najvise mucila nisam znao kako sebi da objasnim. Ona je vodila dete kada se vidjala sa tim covekom. Nasu devojcicu od tri godine,ej!

 Isao sam na posao sa tim mislima,ona je i dalje vrsila pritisak na mene da nema nista sa tim covekom,a ja nisam znao sta cu... Samo mi se ta misao vrtela po glavi. Kako je mogla? Proslo je nekoliko dana,ja sam bio besan i ljut,razgovarali smo bas kada smo morali i polako je sve pocelo da se raspada. Znao sam da nema gde da ode ali i da ima povesce dete sa sobom. Raspitivao sam se kod nekih poznanika kako te stvari idu,citao razne price i anegdote po netu,i uvek bih naisao na to da dete do jedanaeste godine pripada majci izuzev ako ja mogu da dokazem da je ona narkomanka ili da zlostavlja dete... To mi se nije cinilo kao opcija,i jednostavno sam prekinuo potragu. Kako je vreme prolazilo,sve vise sam osecao prezir prema njoj,poceo sam da pijem skoro svako vece,ne bas da odem u kafanu i da se nasljemam,vec onako posle posla odem sa nekim u neki klub ili kafic popijem nekoliko pica i trudim se da dodjem kuci jako kasno,kako ne bih zatekao nikoga budnog. Sve mi je bilo teze da dolazim kuci. Prosto sam zamrzeo svoj dom. Kako sam prebijao vreme po raznim kafanama i klubovima,poceo sam i da se kockam,i to na kojekakvim aparatima i masinama. Nekoliko puta sam dobio ali sam se opasno navukao. Sve sto bih zaradio potosio bih na pice i kocku,cesto nisam imao ni za cigarete ni za benzin,zivot se sam od sebe urusavao,a ja nisam mogao nista tu da uradim. Posle jedno godinu dana,malo sam se doveo u red,stizao sam kuci manje vise na vreme,vise vremena bio sa detetom i gledao kako raste i ona i taj osecaj gadjenja prema samom sebi. Prosto sam legao na rudu. Nemocan i obescascen! Tiha predaja...

Onda su stigle neocekivane vesti. Taj moj sada vec rodjak je saznao da boluje od raka i morao je tome da se posveti. Opet sam postao rob posla,provodeci vreme od 08 do 20h u radnji,bilo mi je lakse nego kada sam poceo da radim. Prosto mi je prijalo,a plata je bila i dalje ista i bilo je mnogo vise posla. kakav paradoks! Ali eto kako se coveku neke stvari dese. Nikada ne znas kako ce sve na kraju biti. I tako jednog dana zatvorim radnjicu na pola sata i krenem da kupim par stvari za posao,na par  minuta kolima od lokala i ispred autobusa istrci covek i zavrsi mi na haubi. Nekako se tu nasao pesacki prelaz. Naravno policija,hitna pomoc,rulja... Srecom covek je ostao ziv ali sa prelomom butne kosti i ne znam ni ja cega sve. Potegao sam poznanstva i iz supa i ne znam ni ja odakle i nekako uspeo da se dogovorim sa covekom da ako mu isplatim 1200 evra nece da me tuzi. Svi su me savetovali da je to pravo resenje. I tako posle par dana skupim nesto para sto sam imao a ostatak uzmem iz radnje jer nemam odakle drugo. Ovaj moj partner se nije pojavljivao tri meseca,a i morao sam da gledam svoj interes. Mojima nisam nista rekao jer nisam hteo da ih sekiram jos sa tim. Auto sam odvezao do limara,malo mi je ispeglao haubu i teraj! Proslo je mozda nedelju dana od tog dogadjaja,panduri su me obilazili,morao sam da ih vodam po kafanama jer me nisu gonili po sluzbenoj duznosti i tako... Poznata melodija sa mobilnog me je prenula iz nekih opet teskih misli. 

Zvao je moj rodjak i partner da me pita sta je sa uplatama i zasto nisam pustao pare vec sedam dana. E tada sam mu rekao da sam i ja u nekim govnima i da mi treba lova. Dosao je isti dan sa devojkom,sestrom od ne znam ni ja cega moje zene i onda su insistirali da odemo kod moje zene na posao kako bi i ona cula sta ja to radim. Mene ja bas bilo briga za nju i to sta ce ona reci,ali me je taj njihov postupak tako doveo do ludila da sam rekao,ok hajmo do nje. Oni nisu znali kao i manje vise niko iz naseg okruzenja kakav problem imam. Stigli smo i onda je krenulo... Njena sestra je pocela njoj da objasnjava od cega je taj novac koji sam ja uzeo a njemu nisam rekao,mada ona za poslednje dve godine nikada nije usla u tu radnju. Onda je meni moja nesretnica rekla kako sam ja govno,kako bolestan covek sada jos i o tome mora da misli... Ja sam slusao i gledao kao u prvom redu na izvodjenju neke cirkuske tacke.  Samo je neko jos trebao da pretesterise majmuna i to bi bilo to. Kada su zastali valjda da dodju do daha,ja sam rekao. O.K. danas cu da pokupim stvari iz radnje i to je to. Nadji nekog drugog da radi. I nije im bilo dobro,ali nije ni meni!

Posle je sve krenulo nekim drugim tokom...

 Ponovo sam bez posla u kuci po ceo dan. Mislim opet o istim stvarima,dugovi se nagomilavaju,zena me nervira... Jedan strasan period zivota. Ogorcenosti nije bilo kraja. Nista mi nije bilo po volji. Sve mi je islo na zivce. Onda sam opet poceo da izlazim do kasno,kuca mi je bila kao neka kazna,a zivot mi nije imao nikakvog smisla. Postao sam rujna u svakom smislu. Nekoliko meseci je to trajalo,kada se desilo nesto neverovatno. Majka mi je rekla jedan dan da bi ona mogla da podigne nekakav kredit za penzose i da bi mi dala lovu da pokrenem svoj posao. Jako sam se obradovao. To me je malo drmnulo iz svakodnevne besmislice i pokrenulo preduzetnicki duh u meni... Jurcao sam po oglasima neke lokale,isao da se raspitam sta bi bilo bolje da otvorim da li d.o.o. ili radnju. Naravno svi imaju nekakva iskustva ali dok nisam otisao u APR i sreo prijatelja koji tamo radi nisam imao pojma sta cu. Podneo sam zahtev,nasao lokal na nekoj interesantnoj lokaciji... I onda ponovo down. Proslo je mesec ili dva kako sam poceo da radim,posla nije bilo ni blizu kako sam se nadao. Represija i depresija cesto idu pod ruku pa je tako bilo i ovaj put. Po ceo dan sam bio van kuce,zena me nije uopste interesovala,stalno smo se svadjali. Polako je prerastalo u pakao koji zivim. Dani su se nizali i noci takodje,neprospavane,katastrofalne! Nadao sam se da cu moci da zamenim brige poslom ali to nije bio slucaj ovoga puta. Posao je bio samo jos jedna briga. Zeni je umrla majka. To je bio povod da provedemo nekoliko dana u nekakvoj prisnijoj atmosferi. Nisam zeleo da je nerviram i da je kinjim jer joj je bilo dovoljno tesko i bez toga. Nekoliko dana pred majcinu smrt otac joj je imao mozdani udar i kao posledica je ostala vaskularna demencija. Lud,ali skroz. I tako,zao mi je tih ljudi,negde mi je i nje zao nije da nije ali osecanja i ona su dve nespojive stvari. Proslo je nekoliko meseci od toga,radnja je na ivici bankrota. Ne znam sta da radim. Opet me mobilni breca sa poznatom melodijom i javlja mi se sestra da mi kaze kako njenoj kumi treba covek za ozbiljan posao u firmi... Ja kao iz topa kazem hocu ja da radim. Naravno svi su u cudu kako cu kada imam radnju i jurim oko nje stalno. I tako. Ulazim u pricu koja se zove potraga za radnikom! Sutradan mi zena kaze da od njene drugarice muz hoce da radi,ona ima malu platu i on nema posao,frka im je za lovu. Sretnem se sa njim malo porazgovaramo i ja mu objasnim sta i kako. Da cu ja kada zavrsim sa poslom u toj firmi doci pravo u radnju i da on moze da ide kuci u 16h da radnju otvara u 10 i da ima fiksno 500 din. dnevno plus procenat od svakog posla koji uradi 20%. On se slozi sa tim i dogovorimo se da on od ujutru pocne da dolazi dva ili tri dana da bude samnom i vidi neke stvari. On naravno nije dosao dva dana nego tek treci dan i to je bilo to... Cetvrti dan sam otisao na novi dodatni posao,i mislim da je odmah isti dan nestao neki pazar koji sam ja trebao da donesem u firmu. To je bilo strasno,telefon nije prekidao da zvoni. Sto su me zvali iz firme da pitaju i istrazuju sta je bilo a sto me on zvao i za svaku najmanju glupost. Jedva sam cekao da dodjem u svoju radnjicu. On me docekao sav nasmejan i Bog zna kako raspolozen sa nekim glupim anegdotama i jos glupljim pricama o nekim komsinicama koje ja za par meseci koliko sam bio tu nisam konstatovao uopste. Jedva sam cekao da ode,pa da sednem i popijem pivo na miru. Dani su prolazili,ja sam sljakao kao lud. Puno obaveza znaci i malo vremena za razmisljanje. Ali,da li je tako?!

Cini mi se da sam doziveo bas nesto suprotno od toga.

Ponovo sam shvatio da radim toliko samo da bih bio van kuce. A onda su stvari postale jos gore,i ponovo sam poceo da se kockam,da dolazim kasno kuci i da spavam po par sati. Nikako nisam mogao da se smirim. Jelo me je polako ali sigurno. Taj unutrasnji nemir nije hteo niti mogao da me napusti. Probao sam svasta i slusao razne savete ali nisam mogao da pronadjem izlaz iz svega. Svadje su bile sve gore i gore,mada smo se trudili da dete nista ne primeti,pa je to bilo jos i gore. Jako tezak period.